Branislav nije mogao da nađe ženu koja će da muze krave na selu pa je u 51. godini oženio Albanku: Rodila je 4. dece pa otkrila šta joj je najteže palo
Priča Branislava koji je u 51. godini oženio Albanku prepuna je zanimljivih detalja.
Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.
Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.
Alarmantne brojke: 250.000 neženja i 100.000 neudatih žena
Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.
S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi “poklapaju”, stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.
Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki
U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.
U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.
“Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju”, pričaju momci iz sela.
Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.
Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.
“Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu”
Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.
– Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem – Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija… Neka će da pristane – kaže Branislav Đikić.
I – pristala je.
Ljubav bez granica: supruga iz Albanije
Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.
– Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. – Ko hoće, izvolte, ko neće – doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja – kaže ova vredna žena – kaže Aurela.
Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: “Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao.”
Branislav za suprugu ima samo reči hvale: “Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu.”
Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.
Komšije bez nade: “Bolje da dođu Albanke nego niko”
Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.
“Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo”, kaže on.
Za njega je stvarnost surova: “Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre.”
Sela između tradicije i nestanka
Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.
Bez mladenki – nema svadbi.
Bez svadbi – nema dece.
Bez dece – sela polako nestaju sa mape.
Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.
Ipak, uprkos svim izazovima, postoje i primeri koji ulivaju nadu da sela još uvek imaju šansu. Sve češće se mogu čuti priče o ljudima koji su odlučili da napuste gradski način života i vrate se prirodi, tražeći mir, zdraviju sredinu i smisleniji svakodnevni ritam.
Neki od njih upravo u selu pronalaze ono što im je u gradu nedostajalo – zajedništvo, sporiji tempo života i osećaj pripadnosti. Iako takve odluke nisu lake, pokazuju da život van urbanih sredina može imati svoje prednosti, posebno za one koji su spremni da prihvate rad i odgovornost koje takav način života nosi.
U tom kontekstu, porodice poput Branislavljeve postaju primer kako se uz trud i posvećenost može izgraditi stabilan i ispunjen život. Njihova svakodnevica možda jeste zahtevna, ali donosi i određenu sigurnost – znaju da rade za sebe, za svoju decu i za svoju budućnost.
Njegova supruga danas ističe da joj je najveća snaga upravo porodica. Iako su obaveze velike, kaže da joj osmeh dece daje motivaciju da izdrži i najteže dane. Posebno naglašava da joj je trebalo vremena da se navikne na novu sredinu, ali da se sada oseća kao kod svoje kuće.
Veliku ulogu u tome igra i podrška supruga. U zajedničkom radu i međusobnom razumevanju pronašli su način da prevaziđu prepreke koje su se na početku činile nepremostivim. Upravo ta saradnja pokazuje koliko je važno da oba partnera učestvuju u izgradnji zajedničkog života.
Sa druge strane, mnogi muškarci u selima i dalje čekaju svoju šansu. Neki razmišljaju o sličnom potezu kao Branislav, dok drugi veruju da će se situacija promeniti i da će ipak pronaći partnerku bliže svom domu.
Ipak, realnost je takva da vreme prolazi, a prilike su sve ređe. Zbog toga pojedinci smatraju da je potrebno više inicijativa koje bi povezale ljude iz različitih sredina i omogućile im da se upoznaju.
Pojedine organizacije i lokalne zajednice već pokušavaju da reše ovaj problem kroz različite programe i okupljanja, ali rezultati su za sada ograničeni. Promena načina razmišljanja i stvaranje boljih uslova za život na selu ključni su faktori koji bi mogli da utiču na budućnost.
Osim toga, razvoj infrastrukture, bolja povezanost sa gradovima i više prilika za zapošljavanje mogli bi da podstaknu mlade da razmisle o životu van urbanih sredina. Bez takvih promena, teško je očekivati značajniji preokret.
Priča o Branislavu i njegovoj porodici zato ostaje važan podsetnik da su lične odluke često presudne, ali i da šira zajednica mora da pruži podršku kako bi se stvorili uslovi za opstanak sela.
Na kraju, svako bira svoj put. Neko će se odlučiti za gradsku vrevu, dok će drugi pronaći sreću u tišini sela. Ali jedno je jasno – tamo gde ima volje, rada i zajedništva, postoji i šansa za bolju budućnost.
Možda upravo ovakve priče inspirišu nove generacije da razmisle drugačije i da u selu vide priliku, a ne prepreku. Jer, bez obzira na sve izazove, selo i dalje može biti mesto gde se gradi dom, porodica i život ispunjen pravim vrednostima.
