Kada je pre više od četiri decenije mladić iz Ruma krenuo trbuhom za kruhom u Lozana, nije ni slutio da će tamo pronaći nešto mnogo vrednije od posla – ljubav svog života. Danas, posle 40 godina braka, on i njegova supruga Sabrina žive mirnim porodičnim životom u Srbiji, dok njihova neobična priča i dalje inspiriše sve koji je čuju.
Sabrinu sam upoznala sasvim slučajno, u autobusu u Beograd. Sedela je pored mene i razgovarala na francuskom sa mlađom sestrom, pa sam pomislila da su turistkinje. Međutim, nekoliko minuta kasnije obratila mi se na srpskom jeziku – tečno, sa blagim akcentom, ali potpuno razumljivo – i pitala kako da stignu do Terazije i hotela Hotel Moskva.
Njena srdačnost i osmeh odmah su mi privukli pažnju. Dok smo razgovarale, otkrila mi je da već četiri decenije živi sa suprugom Milanom, poreklom iz Srbije, i da je zbog njega naučila jezik, običaje i način života koji joj je, kako kaže, potpuno promenio pogled na svet.
„Posle toliko godina sa Srbinom, morala sam da naučim jezik“, našalila se. „I dalje imam akcenat, ali snalazim se bez problema.“
Ispričala mi je da su se pre šest godina odlučili na veliku promenu – spakovali su kofere i preselili se u njegov rodni kraj. Iako je odrasla u uređenoj i organizovanoj Švajcarskoj, kaže da joj je život u Srbiji topliji i spontaniji.
„Ovde su ljudi otvoreni, uvek spremni na razgovor i pomoć. Svi se poznaju, svi su nekako bliži. To mi se mnogo sviđa. U Švajcarskoj je sve precizno i tačno, ali ponekad fali ta ljudska toplina“, objasnila je.
Sabrina je odrasla na selu, u porodici koja nije imala mnogo, pa je od malih nogu naučila da bude vredna i samostalna. Upravo joj je to pomoglo da se lako uklopi u novu sredinu. Nije joj bilo teško da nauči domaće recepte, da mesi testo, sprema zimnicu ili kuva tradicionalna jela.
„Kad sam prvi put napravila domaće kore za pitu i ajvar, svi su bili iznenađeni“, rekla je uz smeh. „Htela sam da pokažem da poštujem njihovu kulturu i da želim da budem deo porodice.“
Posebno joj je bilo važno da se zbliži sa svekrvom. Trudila se da nauči sve što je mogla, od kuvanja do sitnih kućnih poslova. Vremenom su, kaže, izgradile odnos pun poštovanja i razumevanja.
„Prihvatila me je kao rođenu. Mislim da joj je značilo što sam se trudila da pričam srpski i da učim njihove običaje.“
A njihova ljubavna priča počela je sasvim spontano. Milan je radio u firmi kod zajedničkog poznanika, a Sabrina u restoranu u blizini. Mesecima su se mimoilazili, a da nisu ni znali koliko su im se putevi blizu. Jednog dana sreli su se na ulazu u zgradu prijatelja i shvatili da imaju isto društvo. Ubrzo su počeli da izlaze na kafu, a iz tih susreta rodila se veza koja traje do danas.
„Sve je išlo prirodno. Nismo planirali ništa veliko, ali smo se jednostavno razumeli“, prisetila se. „Od prvog dana sam znala da je on poseban.“
Godine su prolazile, gradili su dom, porodicu i zajedničke uspomene. Njihova deca danas žive u Švajcarskoj, ali često dolaze u Srbiju da posete roditelje. Sabrina kaže da joj prija mirniji tempo života i vreme koje sada mogu da posvete jedno drugom.
„Sada smo u penziji i konačno možemo da uživamo. Šetamo, družimo se sa komšijama, putujemo. Život je jednostavniji, ali lepši.“
Dok smo se približavale centru grada, primetila sam koliko pozitivne energije nosi u sebi. Govorila je sa zahvalnošću o svakom detalju svog života – o porodici, prijateljima, novim navikama. Nije se žalila ni na sitne probleme, poput papirologije ili administracije. Sve je to, kaže, sitnica u poređenju sa onim što ima.
„Kad postoji ljubav i poštovanje, sve ostalo se nekako reši“, dodala je.
Njena mlađa sestra, koja ih je posetila, takođe je zavolela Srbiju. Kaže da joj je zanimljivo kako se dve kulture mogu tako lepo spojiti u jednom domu – švajcarska preciznost i srpska srdačnost.
Na kraju razgovora, shvatila sam da ne slušam samo priču o braku, već o hrabrosti da se zbog ljubavi promeni ceo život. Malo ljudi bi se usudilo da napusti zemlju u kojoj je odraslo i preseli se u potpuno drugačiju sredinu. Sabrina je to uradila bez oklevanja.
Kada smo stigle do stanice, iskreno mi se zahvalila na pomoći, a zatim me zagrlila kao starog prijatelja. U tom jednostavnom gestu osetila se sva toplina o kojoj je govorila.
Njihova priča pokazuje da ljubav zaista ne poznaje granice, jezik ni poreklo. Ponekad je dovoljno samo jedno slučajno poznanstvo da promeni tok celog života. Sabrina i Milan danas su dokaz da se sreća ne meri adresom na kojoj živite, već ljudima sa kojima delite svakodnevicu.
I možda je baš u tome tajna dugog i skladnog braka – biti jedno uz drugo, bez obzira na sve razlike.
Kako smo još malo razgovarale, Sabrina mi je ispričala da joj je u početku sve bilo novo i pomalo neobično, ali da je svaku promenu doživljavala kao izazov, a ne kao prepreku. Kaže da je od prvog dana odlučila da se ne oseća kao stranac, već kao neko ko ovde pripada.
„Ako već dolazim da živim ovde, onda želim da budem deo svega – da upoznam komšije, da idem na pijacu, da učestvujem u slavama i porodičnim okupljanjima“, objasnila je.
Ubrzo je, kako kaže, upoznala ceo kraj. Komšinice su je rado zvale na kafu, razmenjivale recepte i savete, a ona je sa zadovoljstvom učila nove izraze i lokalne običaje. Posebno joj je bilo zanimljivo što se u manjim mestima ljudi iskreno interesuju jedni za druge.
„Kod nas u Švajcarskoj je sve nekako mirnije i povučenije. Ovde, čim te nema par dana, svi pitaju gde si i da li je sve u redu. To mi mnogo znači, osećaš se kao deo velike porodice“, rekla je.
Vremenom je razvila i svoje male rituale. Subotom obavezno ide na pijacu, gde bira sveže voće, povrće i domaće proizvode. Prodavci je već poznaju po imenu, a ona se sa svima srdačno pozdravlja. Kaže da joj je to jedan od najlepših delova dana.
Naučila je i da priprema jela koja ranije nikada nije probala – sarme, punjene paprike, projice, razne pite. Milan se često našali da sada kuva bolje od njega.
„Kad sam prvi put sama spremila ručak za celu porodicu, bila sam baš ponosna“, priznaje kroz smeh. „To su male stvari, ali znače mnogo.“
Ono što je posebno dirljivo jeste način na koji govori o svom suprugu. Posle toliko godina, u njenom glasu se i dalje čuje ista toplina kao na početku veze. Kaže da nikada nisu zaboravili koliko je važno da razgovaraju i da jedno drugo saslušaju.
„Nema savršenog braka. I mi smo imali teške dane. Ali smo uvek birali da budemo tim. Kad postoji problem, ne pitamo ko je kriv, nego kako da ga rešimo zajedno“, objasnila je.
Upravo taj stav, smatra, pomogao im je da prebrode sve izazove – selidbe, posao, podizanje dece, prilagođavanje različitim kulturama. Umesto da ih razlike razdvoje, one su ih dodatno povezale.
Danas, kada se osvrne na svoj život, kaže da ništa ne bi menjala. Ponosna je na sve što su stvorili i na hrabrost da slede svoje srce.
„Da mi je neko pre 40 godina rekao da ću živeti u Srbiji, verovatno bih se nasmejala. A sada ne mogu da zamislim lepše mesto za ovaj period života“, priznaje.
Dok sam je slušala, shvatila sam koliko je njena priča jednostavna, a opet snažna. Nema u njoj velikih drama ni spektakularnih obrta, već samo iskrena emocija, trud i međusobno poštovanje. Upravo zato deluje tako stvarno i blisko.
U vremenu kada mnogi brzo odustaju od odnosa čim naiđu prve prepreke, Sabrina i Milan su dokaz da ljubav može da traje – ako se svakog dana neguje strpljenjem i razumevanjem.
Njihov dom danas spaja dva sveta, dva jezika i dve tradicije, ali u suštini ima samo jedno pravilo – da se svi osećaju dobrodošlo. A možda je baš to najveća tajna njihove sreće.
