Napustila Moskvu i došla u srpsko selo zbog ljubavi – danas ima 11 dece i priznaje: „Ovo mi je u braku najteže, ali ne bih ništa menjala

Na prvi pogled zvuči kao scena iz filma – veliki grad, užurban tempo života, pa onda potpuni zaokret i selidba u mirno selo okruženo prirodom. Ipak, za Aleksandru i Miliju to nije bila filmska priča, već stvarna odluka koja im je promenila život iz korena.

Njih dvoje danas žive u selu Stapari, nadomak Užice, gde su stvorili dom kakav su oduvek želeli – pun dečje graje, rada, zajedništva i topline. Ono što njihovu porodicu čini posebnom jeste činjenica da imaju čak jedanaestoro dece.

Aleksandra je poreklom iz Rusija, a Milija iz Srbija. Upoznali su se pre više od dve decenije u Moskva, gde je Milija tada radio. Upoznali su se sasvim spontano, bez velikih planova, ali se njihova veza brzo pretvorila u ozbiljnu ljubav i brak.

U početku su gradili život u velikom gradu. Dobili su i prvo troje dece, ali onda je došao trenutak koji je sve promenio – Milija je ostao bez posla. Umesto da očajavaju, odlučili su da to shvate kao priliku za novi početak.

„Želeli smo mirniji život, više vremena za porodicu i manje stresa“, priseća se Aleksandra. „Grad nas je umarao. Shvatili smo da želimo nešto drugačije za našu decu.“

Spakovali su stvari, poneli ono malo ušteđevine i krenuli put Srbije. Mnogi su mislili da je to previše hrabar potez, ali njima je delovalo potpuno prirodno. Tražili su mesto gde će deca imati dvorište, vazduh, prirodu i slobodu da trče bez brige.

U Staparima su pronašli baš to.

Danas njihov dan počinje rano. Dok sunce tek izlazi, u kući je već živo. Neko sprema doručak, neko hrani životinje, neko pomaže mlađima da se obuku. U velikoj porodici svako ima svoje zadatke.

Najstarija deca već su odrasli ljudi i velika su pomoć roditeljima. Uče da rade u bašti, da brinu o domaćinstvu, ali i da paze jedni na druge. Kod njih nema podele na „muške“ i „ženske“ poslove – svi rade sve.

Milija, pored rada na imanju, povremeno prihvata i poslove u građevini kako bi obezbedio dodatne prihode. Kaže da posao nije lak, ali da mu ništa nije teško kada zna za koga radi.

„Kada dođem kući i vidim njih jedanaest kako me dočekuju, sav umor nestane“, priznaje kroz osmeh.

Aleksandra je srce domaćinstva. Brine o bašti, priprema zimnicu, kuva za veliku porodicu i trudi se da većina hrane bude domaća. U njihovoj kuhinji nema mnogo industrijskih proizvoda – tu su povrće iz bašte, domaće mleko, sir, jaja i razni specijaliteti koje sama sprema.

Kaže da joj je važno da deca znaju odakle hrana dolazi.

„Želim da jedu zdravo i da razumeju koliko truda stoji iza svakog obroka. To je lekcija koja vredi više od svega“, objašnjava.

Ipak, priznaje da nije sve uvek lako.

Najveći izazov, kaže, jeste organizacija. Kada imate jedanaestoro dece, svaki izlazak iz kuće postaje mala ekspedicija. Potrebno je mnogo planiranja, strpljenja i energije.

„Zamislite samo kada svi zajedno odemo u grad. Svako želi nešto svoje – sladoled, sok, sitnicu. To su veliki troškovi, ali kako da im uskratite radost?“ govori uz osmeh.

I upravo u toj rečenici krije se ono što joj je najteže – stalna briga da svima pruži dovoljno. Ne samo materijalno, već i pažnju, vreme i ljubav.

Uprkos svemu, nikada se nije pokajala zbog odluke da napusti Rusiju i preseli se u srpsko selo. Srpski jezik je brzo naučila, komšije su je lepo prihvatile, a selo je postalo njen dom.

„Ovde sam pronašla mir. Deca rastu zdravo, stalno su napolju, u prirodi. Nema gradske buke ni gužve. Imamo jedni druge i to je najvažnije“, kaže.

Njihova priča pokazuje da sreća ne mora da se meri kvadratima stana, skupim automobilima ili užurbanim stilom života. Ponekad je dovoljno dvorište, bašta i puna kuća smeha.

Dok mnoga sela ostaju prazna, porodica Stanić dokazuje da se život na selu i te kako može isplatiti – ne samo finansijski, već emotivno i duhovno. Njihova svakodnevica možda jeste naporna, ali je ispunjena smislom.

Na kraju dana, kada se svi okupe za stolom, umor se pretvara u zadovoljstvo. Razgovaraju, smeju se i planiraju sutra.

A Aleksandra, iako priznaje da je ponekad teško uskladiti sve obaveze, kaže samo jedno:

„Ne bih ništa menjala. Ovde smo zajedno. To je naše bogatstvo.“

I možda je upravo u toj jednostavnoj rečenici tajna njihove sreće.